Postajanje revolucionarne zavesti
Radikalna sprememba družbe, ki ukinja vse oblike izkoriščanja, se ne more izvršiti samo z menjavo družbenih struktur. Menjava družbenih struktur ni mogoča brez spremembe človeka. Preobražanje družbe in stvorjenje novega človeka sta mogoča samo kot dve strani istega procesa. Zato je neupravičeno, da se naziv »revolucija« rezervira za samo en aspekt tega edinstvenega procesa. »Revolucija« je ime za radikalno preobrazbo človeka in družbe. Revolucija v polnem smislu, socialistična revolucija, ukinja samoodtujitev ustvarjajoč resnično človeško družbo in človeškega človeka.
- Gajo Petrović: Mišljenje revolucije
V marčevski dokumentarni ediciji Psihoteke se posvečamo političnemu postajanju in razumevanju sveta ljudi, ki s svojimi dejanji in držo zrcalijo drugačen način bivanja v kapitalističnem peklu.
V tokratni oddaji poslušamo pripovedi šestih oseb z lastnim trajektorijem prepoznavanja nevzdržnosti sveta, v katerem bivamo, in postopnim vse globljim razumevanjem premis, ki ga poganjajo, ter navsezadnje praksami, ki prodirajo v svetlejšo prihodnost. Zgodbe naših sodobnic in sodobnikov postavljamo ob bok velikega slovenskega socialista Ivana Cankarja z interpretacijo njegovega spisa Kako sem postal socialist ter neumorne črnske komunistične borke Angele Davis z interpretacijo intervjuja Kako sam postala komunista v srbohrvaškem prevodu.
Ivan Cankar: Kako sem postal socialist
(1913, prvič izšlo 1918)
Bilo je v tisti blaženi petošolski dobi, ko je srce polno pesmi, glava polna upanja na sijajno prihodnost. Godilo se mi je nad vse slabo, večkrat sem bil lačen nego sit; kakor se pač godi študentu iz delavske družine. Ali nadlog nisem občutil, še prav zavedal se jih nisem. Ne samo, da nisem poznal življenja krog sebe, niti svojega življenja nisem poznal. Edino in vse na svetu mi je bila poezija; bližji od očeta, delavca, mi je bil rajni Klopstock; in bolj nego vse materine skrbi in bolečine me je zanimal en sam Prešernov sonet.
Za politiko se nisem menil. Kolikor sem od daleč slišal o nji, mi je bila ogabna kakor tista spolzka, črnožolta žival, ki se lena in smrdeča plazi po tleh in ki ji pravimo močerad. Takrat (1890-1894) se je prelivalo po Slovenskem tisto vzdihujoče slogaštvo, ki je pogasilo v našem malomeščanstvu še ono malo samozavesti, kar je je kdaj bilo, in ki je že tako jetični slovenski liberalizem spravilo čisto na berglje. Bil sem mlad. Omeleto pa obrajta mlad človek samo na krožniku, v politiki nikakor ne. Demokratične klerikalne stranke v tistih časih še ni bilo; doktor Krek je šele vzgajal njene apostole. O socializmu nisem vedel ničesar, o socialni demokraciji pa le toliko, da je nekakšna politična sekta, ki je takorekoč izobčena iz cerkve in države in ki jo stražijo od vseh strani policisti in državni pravdniki. Tudi mi je bilo znano ime »nekega krojača«, o katerem so spodobni ljudje sodili, da je norec, ali razbojnik, ali oboje hkrati. To je bil Železnikar.
Delavcu in celo mladoletnemu vajencu se bo čudno zdelo, kako da petnajstleten človek, ki je drugače brihten in za silo izobražen, ne vé ničesar o tako važni stvari, kakor je ustroj človeške družbe in sploh ničesar ne o tistem življenju, ki ga tudi samega krvavo bije. Ali ta ganljiva nevednost ni le posledica, temveč je predpisana poglavitna zapoved, je duh in vsebina avstrijske šolske vzgoje. In ne le na vseh šolskih vratih, temveč tudi na vseh mejnikih Avstrije bi moral biti z velikimi črkami napisan strogi ukaz: »Roke na klop!« Kolikor avstrijski študent pridobi modrosti, si jo mora takorekoč spotoma in naskrivaj pobrati na cesti; domača vzgoja mu je dá malo, šolska pa nič. Trdim celó, da šole, s kakoršnimi nas je bil avstrijski Bog udaril, ovirajo duševni razvoj človeka, da nam, rekel bi, zaplankajo razum, ker ga stiskajo ter ponavadi sčasoma res potisnejo v eno samo tesno strugo. C. kr. [cesarsko-kraljev(sk)e] šole so bile že prvotno ustanovljene za posel, da vzgajajo c. kr. uradnike; ne vzgojé pa niti takih ne, temveč le c. kr. pisalne stroje. Mladenič napravi maturo, je do vrha nabasan z različnim »znanjem«, a bolj od lune in zvezd mu je tuj tisti svet, v katerem živi in na katerega je navezan z vsemi nitmi svojega bitja in nehanja. Med nami živé ljudjé, ki so bili izvrstno opravili svoje takoimenovane »študije« in ki jih spoštljivo prištevamo cvetu izobraženstva; ali vprašaj jih o stvareh, katerih se niso bili »iz glave« naučili, pa se boš razjokal od smeha in bridkosti. Ko sem bil dovršil realko, so mi bile pač znane rodbinske razmere cesarja Nerona, poznal pa nisem politične zgodovine slovenskega naroda; vedel sem, kakšen da je bil razvoj agrarne zakonodaje v rimljanski republiki, nisem pa vedel, kakšen da je volilni red za kranjske občine.
V onih časih, kakor sem omenil, je doktor Krek učil svoje apostole. Tudi meni je prvi povedal, da so na svetu stvari, o katerih se šolski modrosti ne sanja. Nekoč, v trdi zimi, sem gazil sneg na cesti iz Ljubljane proti Vrhniki. Tam nekjé na Brezovici me je dohitel s svojimi sanmi ugleden rodoljub in naprednjak ter me je povabil, da naj prisedem. Med vožnjo mi je pravil o neki knjigi, ki se ji je reklo »Črne bukve kmečkega stanú« in ki jo je bil napisal doktor Krek. Rodoljub je bil take misli, da je knjiga dobro pisana, ali da je na vso moč nevarna in puntarska in da bi preprostega človeka lahko pohujšala. Koj sem jo iztaknil in sem jo bral. Ob tem branju pa se je pokazala vsa žalostna pomanjkljivost moje šolske učenosti. Stvari, ki bi jih bister kmet z lahkoto razumel, sem moral brati po dvakrat, da so mi bile vsaj za silo jasne. Toliko sem navsezadnje občutil, da nekaj na svetu ni v redu; ali ta nedoločni, nekako zamolkli občutek, je bil že od nekdaj v meni, že od zgodnje mladosti.
Krivica, ki jo doživi otrok, pa če je bila zadela njega samega, ali če jo je bil ugledal po naključju na cesti, če je bila storjena vedoma, ali ponevedoma, se zaseka v mlado srce ter ostane tam za zmirom neizbrisljiva, napravi otroka zgodaj zrelega in zgodaj trpkega, odpira mu siloma oči, da vidi prve in nerazločne sence tistih strahot, ki se mu kasneje razodenejo v vsej okrutni goloti. Gledal sem take vsakdanje krivice, tudi na svojem telesu sem jih občutil mnogo in preveč. Vedel sem res, da je v njih nekaj zopernaturnega in zoperčloveškega, ali razložiti si nisem mogel, odkot ta zopernaturnost. Vse, kar sem videl in okusil krivičnosti, bede, zlobe, hinavstva, vse trdo in divje življenje me je navdajalo edinole z bolestjo in studom. Namesto da bi ogledoval in raziskaval, sem se zatekel v poezijo, o kateri sem takrat mislil, da je izluščena iz »grdega vsakdanjega življenja« in da plava nad njim v meglenosolnčnih višavah. Življenje me je teplo do krvi, jaz pa sem pilil gladke rime. Storil sem kakor kraljevič Marko, ki je mirno praznil svoj bokal, ko ga je bil črni Arapin z buzdovanom po plečih.
Kratko razdobje mojih prvih dunajskih let (nekako od 1896. do 1900. l.) je stalo za takoimenovano inteligentno mladino slovensko skoraj izključno v znamenju literature, literarnih bojev in prepirov. Listi, ki dandanašnji niti na kratko ne oznanijo novih knjig, so takrat prinašali dolge članke o čisto literarnih vprašanjih; in ljudje so take članke celó brali. Vse to po mojih mislih ni bilo edinole beg iz puste vstakdanjosti v lepšo poezijo, temveč je bilo izraz splošne nezadovoljnosti z javnim življenjem, izraz mržnje do tega življenja, ki tudi zares ni zaslužilo drugega, nego mržnje in studa v obili meri. Nekam se je ta grenka nezadovoljnost morala izliti, nekje si je morala najti strugo; in našla si jo je v literaturi. Odtod tedanjih pismenih bojev brezobzirnost, ki se ni ustrašila niti osebne žalitve, niti očitne krivice.
Boji tistih let so književnosti sami donesli obilo koristi, vzdignili so jo iz mrtvila do nepričakovane višine ter jo oplodili z mnogimi novimi semeni. Veliko pa jih je bilo med tedanjo študentovsko mladino, ki v umetnosti in v lepi knjigi niso našli vsega zadoščenja, katerega so bili tam iskali. Občutili so, da je na svetu nekaj stvari, ki so važnejše od poezije. In zaslutili so, da je treba spoznati tiste sile, ki gnetejo življenje posameznika, naroda in človeštva, ne pa se jim vdati na slepo ter sanjati o zvezdah. Nekateri iz najmlajšega rodú so v svojem odporu zoper gospodstvo literature segli tako daleč, da so jo sploh in kratkomalo zavrgli, tajili visoki njen pomen za kulturno moč narodovo ter jo obsodili za škodljivo uspavanko mladine. Še letos je nekdo očitno in zaresno napisal, da pridejo časi, ko te mehkužne solzavosti, ki ji pravimo slovenska literatura, »noben pes več ne bo povohal«.
Že od nekdaj so študentje »politizirali«, ali do teh dob le bolj na nedolžno sorto. Bili so takorekoč »navdušeni živioklici«; posebno ob počitnicah. Narodno-napredna stranka, zastopnica slovenskega malomeščanstva, je že dolgo smrdela po trohnobi in je smrdela zmirom bolj. To naše malomeščanstvo ni stalo kulturno nikoli posebno visoko, politično je bilo nezrelo, zbegano in brez ciljev, gospodarsko pa je v zadnjih desetletjih strahotno propadalo. Mladina je občutila, da »tako ne gre«. In mlada garda napredne stranke se je očitno spuntala. Samosvoja in samozavestna se je polastila politike; ter jo je seveda kar koj polomila, prav po mladeniško. Cilj vsega nehanja te mladine je bil, da osveži staro napredno stranko, jo poglobi, oplodi z njimi idejami ter da jo iz čitalnic, iz plesnih dvoran in iz gostilniških »extrazimmrov« presadi v široki narod sam. Zaradi poti, kako bi se to vstajenje napravilo, je bilo veliko prerekanja in modrovanja, nastalo je brez števila struj in strujic, ki so se med seboj neusmiljeno bičale. Vem natanko, da so bili ti mladi ljudje, razen par štrebarjev, plemeniti idealisti, ki so zares želeli svojemu narodu vse najboljše. Ali sama plemenitost v misli in volji ne zaleže, kjer ni drugih, trdnejših temeljev, kjer vsled pomanjkljive šolske in domače vzgoje ni obilo znanja, izkustva pa nič. Vse početje te mladine ni bilo spet nič drugega, nego malo krepkejši živioklic, ki se je časih glasil kakor klic »na korajžo«. Navsezadnje se je zgodilo, kar se zgodi vselej in povsod: idealisti so ostali v ozadju in so utihnili, štrebarji pa so potrgali sadove, kolikor jih je pač bilo, Napredna meščanska stranka se ni ne poglobila, ne pomladila; narobe: razdrobila se je v sebi, posurovela je ter šla nevzdržema svojo usojeno pot navzdol.
Živel sem takrat v šestnajstem okraju dunajskem, ki je ves podoben eni sami ogromni delavnici. Ta okraj ni samo trdnjava socialne demokracije, temveč obenem dom uboštva in jetike. Tam sem gledal dan za dnem stvari, ki bi morale tudi duševno plitkega in v srcu revnega človeka siliti k premišljevanju. Krivičnost družabnega »reda« se je kar na cesti razkazovala in razmahovala v vsi svoji brezsramni goloti. Pozimi, v mrazu in snegu, so metali na ulico družine brezposelnih delavcev in »samosvojih«, stradajočih malih obrtnikov. Videl sem človeka, ki je bil brez zavesti obležal na tlaku; mislili so, da je žganja pijan; ko so poklicali rešilni voz, je zdravnik dognal, da se razcapani jetičnik ni bil zgrudil vsled pijanosti, temveč vsled gladú. Ali še na cesto mi ni bilo treba stopiti, če sem hotel gledati bedo in skrb in krivico. Stanoval sem pri šivilji, ki je izdelovala kravate za moške; delala ni le sama, vpreženi so bili tudi njeni otroci, koj ko so prišli iz šole pa vse do noči. Zaslužila je po petindvajset do trideset krajcarjev za tucat kravat. Če pa je bil trgovec čemeren, ker je slabo spal, je odtegnil, kolikor je hotel, zato ker je bilo lačnih delavk na izbiro. In kljub vsemu je za silo še izhajala – pozimi; toda poleti, ko ni bilo dela, je romalo v zastavnico, kar je moglo romati; najprej ponižni »luksus« delavke, prstani in uhani, naposled pa obleka in perilo kos za kosom. To družino so smatrali sosedje za »boljšo«, najbrž zato, ker je vsaki dan obedovala, ker se je spodobno oblačila in ker ni bila jetična.
Strahote, ki jih človek v vsakdanjem življenju vidi in sam doživi in ki budé sočutje mehkih duš, so le tisočera znamenja ene same težke bolezni. Človeška družba, ki zavedno ali nezavedno čuti svojo bolezen, katera je obenem njen greh, poizkuša ta posamezna znamenja zabrisati, jih ublažiti ali celo odstraniti. Vse ne pomaga nič; bolezen ostane in telo gnije dalje. Uredba družbe, tista uredba, ki je dodelila vse bogastvo zemlje in vse sadove človeškega uma kapitalu brez imena ter mu zasužnjila človešstvo, je izvirek vsega hudega; in posamezna krivica, ki se pokaže očém na cesti, je nenadoma čisto malenkostna, navidez skoraj slučajna in zadobí svoj pravi pomen šele v zvezi s celotno, vesoljno krivico. To spoznanje je utrdilo in poglobilo tisto zamolklo, grenko nezadovoljnost, ki je bila od nekdaj v meni. - Povedal sem že, da se mi je tedaj komaj sanjalo o socialni demokraciji. Poznal sem jo iz pisanja meščanskih dnevnikov, torej prav nič drugače, kakor jo večina takoimenovane »inteligence« še dandanašnji pozna in sodi. Verjeti sem moral, da socialna demokracija na debelo in vsaki dan posebej izdaja »narod« - katerikoli »narod«, ali pa vse skupaj; da zapeljuje ubogega delavca v brezdomovinstvo in brezverstvo ter ga moralno kvari; da mu obeta paradiž na zemlji, o katerem sama vé, da je nedosegljiv; da se voditelji socialne demokracije pasejo in redé ob delavskih žuljih; in kolikor je vse še takih molitvic, ki jih molijo kakor vsakdanji očenaš in ki bi se dale vse skupaj spraviti v kratke in jedrnate besede rajnega dunajskega kralja Luegerja: »Die Leute, die am ersten Mai in den Prater ziehn, sind lauter Lumpen!« – Nikoli nisem imel veliko zaupanja do pameti in poštenosti meščanskih dnevnikov; do pameti še posebno ne. Zaupanje je bilo še hujše omajano, ko sem dospel sčasoma do prav zanimivega izkustva. Razločil sem namreč kmalu že od daleč organiziranega delavca od »divjaka«; ne po rdečem nageljnu, po krvavi kravati, temveč že po hoji, po obleki, po obrazu, po vsem vedenju. Morda ni živel nič lažje od drugih, morda je bil tudi sam že okusil, kaj da se pravi brezposelnost in beda; vse na njem je razodevalo ponos in samozavest, vero váse in v prihodnost; torej same čednosti, ki jih je v Slovencih preklicano malo, v slovenskem meščanstvu pa čisto nič.
Sedel sem nekoč v dunajski kavarni in sem bral »Neue Freie Presse«. Ta list ni samo glasilo dunajskih nemško govorečih židov, temveč tudi glasilo avstrijske inteligence vseh narodnosti in vseh vér. Uvodni članki, ki jih v palestinsko pojočem slogu piše gospod Moriz Benedikt, so avstrijski evangelij. Tisti dan je pisal gospod Benedikt o nekem štrajku, ob katerem je prišlo do tepeža in krvi, ter je nazadnje ves užaljen vzkliknil: »Das sind die Argumente aus der Schwarzspanierstraße!« Šel sem koj iz kavarne pogledat, kaj da se godi v tisti Schwarzspanierstraße in kakšni posebni argumenti da rastejo tam. Ugledal sem prav doli ob tlaku vrsto oken, ki so gledala na cesto iz nekake zelo prostorne kleti; tam spodaj je takrat živela »Arbeiter-Zeitung«, osrednje glasilo avstrijske socialne demokracije.
Spoznal sem res prav kmalu, da so argumenti iz Schwarzspanierstraße vse drugačni od onih iz Fichtegasse, kjer je domoval Moriz Benedikt. Prav kmalu pa sem tudi občutil, kar sem še krepkeje občutil pozneje, ko sem bral znanstvene knjige o socializmu: da ne berem novega, tujega evangelija, temveč da sem bil vse to spoznanje že ob mukah in dvomih sam v sebi doživel; ter da sta mi znanost in zgodovina le dodobrega dokazali, kar mi je bilo povedalo življenje samo.
Tako sem prav nakratko in le v poglavitnih črtah narisal pot, ki jo napravi »šolan« človek do socialne demokracije. Mislim namreč, da se tudi drugim ni godilo veliko drugače nego meni. Preplezati mu je treba trudoma devetkrat devet plotov, ki mu jih stavijo stare, priučene in posvečene fraze, dokler mu trpkost življenja, stud do »narodne«, »napredne« in »krščanske« politike ter naposled znanstveno spoznanje ne pokažejo tistih ciljev, ki so vredni njegovega razuma in njegovega srca. Tako politično prepričanje in tako svetovno naziranje, ki si ga je priboril človek sam, mu je nad vse dragoceno in mu ga ne more vzeti nobena sila na svetu.-
[klik na sliko za edini slovenski prevod A.Y.D.]
Angela Davis: Kako sam postala komunista
(How I became a Communist. The African Communist, št. 61, drugo četrtletje 1975. Prevedla Vesna Stamenković)
Istaknuti crnački borac i član Centralnog komiteta Komunističke partije Sjedinjenih Američkih Država, Angela Davis je sebe potpuno identifikovala sa oslobodilačkom borbom ugnjetenih crnih masa Južne Afrike. U decembru 1974. ona je učinila jednu kraću posetu Londonu kako bi uzela učešća u kampanji za oslobođenje južnoafričkih političkih zatvorenika. U intervjuu za AFRIČKI KOMUNIST, koji reprodukujemo u nastavku, ona razmatra međusobnu povezanost klasnih i rasnih ciljeva koji su zajednički Sjedinjenim Američkim Državama u Južnoj Africi.
AFRIČKI KOMUNIST: I nas i narod u domovini interesovalo bi da saznamo kako i zbog čega je jedna Crnkinja u Sjedinjenim Američkim Državama odlučila da postane komunista, da prihvati učenje marksizma-lenjinizma i da tu nauku marksizma-lenjinizma sagleda kao pravi način za rešavanje osnovnih problema sa kojima se čovečanstvo suočava danas.
ANGELA DAVIS: Moje članstvo u Komunističkoj partiji proisteklo je neposredno kao rezultat moga sudelovanja u crnačkom oslobodilačkom pokretu. Upravo kroz različite pokrete, preko Studentskog koordinacionog komiteta protiv nasilja, preko Partije Crnog pantera i drugih organizacija u crnačkom oslobodilačkom pokretu, došla sam u dodir sa crnačkim komunistima. Bilo mi je tako jasno da njihova teorijska pespektiva, njihova analiza položaja crnačkog naroda, kao rezultat njihovog marksističko-lenjinističkog obrazovanja, omogućava najefektivniju strategiju i taktiku koje treba da donesu oslobođenje crnačkom narodu.
U jednom širem smislu svakako da sam ja član Komunističke partije i zato što shvatam neodvojivu povezanost između ugnjetavanja crnačkog naroda kao jednog naroda, kao jedne rase, i tendencije monopolitičkog kapitalizma, s druge strane. Rasizam je direktan rezultat nezasite trke za profitima od strane monopolističkog kapitalizma. Ako pogledamo Sjedinjene Države, moći ćemo da razumemo način na koji je nasilno odvođenje mojih predaka sa Afričkog kontinenta i stavljanje crnačkog naroda u okove na Jugu pružilo osnovu za agrikulturni kapitalizam koji se razvijao na Jugu.
Danas, ako bacimo pogled na ekonomsku politiku Sjedinjenih Država, videćemo da monopolistički kapitalizam ostvaruje doslovno bilione dolara, 30 biliona dolara da budem tačnija, u vidu super-profita – što znači 30 biliona dolara iznad i povrh profita koje bi oni postigli aki bi crnački narod i drugi pripadnici obojenih naroda primali iste nadnice za odgovarajoći rad kakve primaju beli radnici.
To samo po sebi diktira strategiju koja uključuje preokretanje celokupnog aparata, celokupnog kapitalističkog sistema. Ako želimo da dospemo do samih korena ugnjetavanja crnačkog naroda, ako želimo da dosegnemo do korena rasizma, treba da govorimo o kapitalizmu, monopolističkom kapitalizmu; a Komunistička partija je jedina organizacija u našoj državi koja ima jednu efektivnu strategiju u cilju konačnog zbacivanja vladavine monopolističkog kapitalizma.
To je u suštini razlog zašto sam ja član Komunističke partije. Svakako da ja ne ograničavam ni svoju perspektivu niti svoju viziju samo na one koje se tiču moga naroda, jer ta borba je borba radnih ljudi ma ko i ma gde oni bili. Crnački narod ima jednu naročitu poziciju upravo zbog uluge koju on igra u samoj radničkoj klasi. Devedeset četiri procenta crnačkog stanovništva čine radni ljudi, i u ključnim oblastima industrije Crnci sačinjavaju između 30 i 50 procenata ukupne radne snage. Stoga je sasvim jasno da ako govorite o oslobođenju crnačkog naroda, morate takođe govoriti i o oslobođenju radničke klase.
AFRIČKI KOMUNIST: Kako vi vidite odnos i međusobnu povezanost između borbe crnačkog naroda – a u ovu bih kategoriju takođe uključila Portorikance, Čikanoe i Indijance – i borbe crnačkog naroda u Južnoj Africi?
ANGELA DAVIS: Svakako da naš narod, crnački narod u Sjedinjenim Državama, oseća posebnu povezanost sa našim sestrama i braćom u Africi, zbog toga što je Afrika kontinent sa kojeg su naši preci bili nasilno odvedeni. Afrika je, u veoma realnom smislu, naša majka-zemlja. Mi osećamo da je najbolji način na koji možemo da izrazimo solidarnost sa sestrama i braćom koji se bore protiv ugnjetavanja, protiv aparthejda i kolonijalizma u Africi, posebno na Jugu Afrike, taj da se borimo protiv vođe svetskog imperijalizma, to jest Sjedinjenih Država.
U kontekstu te borbe mi moramo podići zahteve za oslobođenjem političkih zatvorenika sa juga Afrike. Mi moramo saopštiti našem narodu neophodnost potrebe da se podrže oslobodilački pokreti koji izražavaju stremljenja ljudi sa juga Afrike, a naročito onih iz južne Afrike. Moramo pružiti najenergičniju podršku Afričkom nacionalnom kongresu zbog toga što istorijat ANK pokazuje da on zastupa potrebe, interese, stremljenja i želje naroda Južne Afrike.
AFRIČKI KOMUNIST: Na koji je način filozofija ljudi poput Garveya i Stokelya Carmichaela, »Nazad u Afriku« i »Afrika Afrikancima« - uticalo na borbu crnačkog naroda u samim Sjedinjenim Američkim Državama?
ANGELA DAVIS: Ako pođemo sa tačke gledišta anti-imperijalističke solidarnosti sa narodima koji se bore u Africi, to znači da će ta borba protiv imperijalizma diktirati i poseban način na koji mi izražavamo našu podršku.
Kada ljudi kažu da bi Afrikanci trebalo da se ponovo vrate u Afriku, postoje dva načina na koja bih ja razmatrala to pitanje. Pre svega, rekla bih da je potpuno pogrešno i neispravno za crnački narod u Sjedinjenim Državama da ide u one afričke države koje su postigle nezavisnost kao rezultat mnogih decenija, čak stotina godina borbe, čiji je narod konačno postigao nešto, i onda da tu žive kao paraziti, ništa manje, uživajući dobrobiti koje je postigao afrički narod.
Naš posao, na prvom mestu, jeste taj da se borimo protiv imperijalizma kod kuće, da se borimo unutar samih vrhovnih komandi svetskog imperijalizma, zbog toga što je to, tako mi to osećamo, najdelotvorniji način, da pomognemo našim sestrama i braći u Africi.
Zatim, tu je i druga strana, takođe značajna. Ako crnački narod poseduje izvesne veštine, uvežbanost, koje mogu biti potrebne oslobodilačkom pokretu, koje mogu zatrebati jednoj zemlji koja je tek stekla nezavisnost i koja pokušava da se povuče iz orbite imperijalizma, onda to svakako predstavlja našu međunarodnu obavezu da pružimo naš doprinos u vidu tih veština. Ali, ovo bi trebalo učiniti jedino na poziv tog naroda, ili na poziv vlade. Naša borba sastoji se u tome da se izborimo za oslobođenje crnačkog naroda u Sjedinjenim Državama, a to se mora učiniti unutar konteksta borbe za oslobođenjem svih radnih ljudi kod kuće.
AFRIČKI KOMUNIST: Možemo li sada da dođemo do pitanja koje je bilo veoma značajno za naš narod u Južnoj Africi, a bilo je takođe od velikog značaja za crnački narod u Sjedinjenim Državama – do pitanja crnačke svesti. Možete li vi, kao jedan crni američki komunista, da nam kažete kakvu vezu vi vidite između crnačke svesti i nauke marksizma-lenjinizma? Kakav je uticaj imala crnačka svest na borbu Komunističke partije Sjedinjenih Država? Šta mislite, kako značenje može imati crnačka svest za Komunističku partiju Južne Afrike, koja je pokušavala da stvori organizaciju radničke klase koja prevazilazi okove rasizma i etničkih grupisanja i u kojoj su radnici i svi ti ljudi koji prihvataju nauku marksizma-lenjinizma spremni da predano rade za jedno socijalističko i komunističko društvo?
ANGELA DAVIS: Mislimo da je to jedno veoma važno pitanje. To je pitanje sa kojim smo morali da se hvatamo u koštac dugo vremena. Pre svega, trebalo bi da bude potpuno jasno da je za crnački narod krajnje značajno da postigne poverenje u sebe i svoj identitet, da dođe do nečega što je vladajuća klasa belaca pokušala da nam oduzme tokom mnogih stotina godina. Istorija crnačkog naroda u Sjedinjenim Državama je u mnogo vidova istorija genocida, kulturnog genocida, psihološkog genocida, i krajnje je važno za nas da ponovo uspostavimo svoj identitet, da govorimo o činjenici da ni standardi dominirajuće bele kulture nisu absolutni. Crnački narod, onako kako izgledamo, ili kakva nam je kosa i tome slično, dobar je zbog toga što smo onakvi kakvi jesmo. Ali u isto vreme treba da shvatimo da to samo po sebi ne može obezbediti strategiju za oslobođenje. Uzeta izolovano, crnačka svest često može da bude iskorišćena od strane vladajuće klase, od strane reakcionara, da bi se unela pometanja među naš narod.
Naša strategija za oslobođenje mora zavisiti od našeg položaja u odnosu na sredstva proizvodnje, od našeg položaja u ekonomiji monopolističkog kapitala. Baš zato što smo skoro svi mi radnici, bilo koja strategija za oslobođenje mora da bude strategija za oslobođenje radničke klase. To je jedini način kojim treba da idemo da bismo ostvarili blagotvorne elemente oslobođenja, a to treba da bude socijalizam. To ipak ne znači da mi treba da utopimo sve probleme koji se odnose na nas kao narod, niti da ne treba da istovremeno vodimo borbu za crnačko oslobođenje. To je vrlo značajno. Nacionalno pitanje se mora postaviti istovremeno sa klasnim pitanjem.
Dalje, postoji još jedno sporno pitanje za koje mislim da je podjednako važno, a to je neophodnost ne samo za crnački narod, uključujući tu i Portorikance, Čikanoe, Azijce i Indijance, već takođe i za naše bele radnike, radničku klasu u celini, da preduzme energičnu borbu protiv rasizma. Zašto? Zato što rasizam ne služi samo kao oruđe pomoću kojeg je vladajuća klasa u stanju da apsorbuje bilione dolara u ekstraprofitima, već služi da podeli, načini zbrku i odvrati pažnju od radničke klase u celini. I upravo zbog toga mi kao komunisti kažemo da je pitanje rasizma jedno od centralnih spornih pitanja – u stvari, u ovoj tački u istoriji naše zemlje i u svetskoj istoriji, sa ravnotežom snaga kakva jeste – centralno pitanje sa kojim se suočava radnička klasa. Jedino onda kada beli radnici budu naučili da oni moraju da preduzmu inicijativu u pobeđivanju rasizma, shvatiće potrebu za klasnim jedinstvom, jer se rasizam, istorijski a i danas naročito, koristi kao oruđe pomoću kojeg vladajuća klasa ubeđuje većino belih radnika da se bore protiv svojih crnih, smeđih, crvenih i žutih sestara i braće, sestre i brata radnika, umesto da uprave svoje napade na stvarnog neprijatelja, na monopole.
I tako mi danas kažemo da radni ljudi moraju da shvate, posebno beli radni ljudi, da je borba protiv rasizma, borba za njihove vlastite interese, da je to borba za klasno jedinstvo, takva borba bez koje mi nećemo biti u stanju da postavimo osnovu jedne revolucionarne bitke za socijalizam.
AFRIČKI KOMUNIST: Da li biste ukratko mogli nešto reći, poručiti našem narodu u Južnoj Africi i ljudima u ostalom delu Afrike, o ulozi koju imperijalistička vlada Sjedinjenih Država igra kada je u pitanju oslobođenje crnačkog naroda u Južnoj Africi?
ANGELA DAVIS: Nema sumnje u pogledu činjenice da ekonomski, politički i moralno vlada Sjedinjenih Država predstavlja jednu d glavnih smetnji za ostvarenje oslobodilačke borbe u Južnoj Africi. Savez između Pretorije i Vašingtona ispoljio se ne samo u činjenici da postoje stotine multinacionalnih korporacija sa bazama u Sjedinjenim Državama i sa njihovim filijalama u Južnoj Africi, već i u činjenici da unutar Ujedinjenih nacija i na međunarodnoj sceni vlada SAD predstavlja jednog od glavnih i najenergičnijih pomagača režima aparthejda. Tu nedavno objavljeni su tajni spisi o »Operaciji Tarbabi« čiji je »arhitekta« bio Henry Kissinger. U tim spisima se obelodanjuje činjenica da imperijalisti SAD nisu samo prihvatili neprekidno postojanje Vorsterovog aparathejdskog režima, već i to da su aktivno pomagali i podstrekavali tu vladu kako bi mogli imati dalje tle za operacije transnacionalnih korporacija, koje u ostvarivanju svojih profita tako čvrsto zavise od postojanja zemalja zemalja gde je jevtin rad, jevtine sirovine i tako dalje. Stoga ja mislim da na nama kod kuće, unutar Sjedinjenih Država, leži odgovornost da javno izložimo potajan sporazum između vlade SAD i Vorsterovog režima. Nije tako teško dokazati ovo, jer upravo iste rasističke politike koje održavaju u Južnoj Africi, zadaju udarce obojenim narodu – crnačkom narodu, Portorikancima, Čikanoima i Azijcima i Indijancima – unutar Sjedinjenih Država.
U ovoj posebnoj tački naš najvažniji zadatak jeste da istražimo i razvijemo konkretne akcije da bismo podržali oslobodilačku borbu. Moramo da razvijemo masovan pokret koji će štititi, pomagati, braniti i podržavati Afrički nacionalni kongres, pošto on vodi borbu na najopasnijem frontu.
Stoga bih želela da iskoristim priliku o ovom intervjuu da učinim svečanu zakletvu našim sestrama i braći u Južnoj Africi da ćemo mi kao komunisti u Sjedinjenim Državama, kao učesnici u borbi protiv rasizma i pritiska, kao učesnici u antiimperijalističkom pokretu uopšte, ići za tim da proširimo naše napore i udvostručimo našu energiju da pošaljemo narodu Sjedinjenih Država oslobodilačku poruku koju Južnoafrička komunistička partija i Afrički nacionalni kongers prenose narodu Juže Afrike.
Podlage: John Coltrane / Marij Kogoj / Bheki Mseleku /
Foto: iz avtoričine fototeke
x x x x x x x x x x x x x x x x x x x x x x x x x x x
V prihodnji oddaji (pa res!) se obeta rubrika odgovarjanja na vsakdanje, osebne, psiho-politične zagate iz kritičnopsihološke perspektive. Teti Justi(ce) pišite v komentarjih pod oddajo!
Uredniški izbor
Napovedi
Prikaži Komentarje
Komentiraj